Majstori limenih instrumenata: kako se izrađuju, štimuju i čuvaju trube za Sabor u Guči

Uvod i značaj teme

Kada u avgustovsko veče na stadionu kraj Bjelice u Guči zagrmi dvadeset orkestara u isti mah, ili kada u ponoćnom finalu prva truba izvede tanani, jecajući rubato od koga zadrhti čitava kotlina Dragačeva, publika vidi znoj na čelu kapelnika, bljesak reflektora na zlatnom limu i prste koji lete po ventilima brzinom koju oko jedva prati. Ono što ostaje skriveno iza tog zvuka jeste čudesna mehanika i vekovno zanatstvo samog instrumenta — srpske trube.

U Dragačevu, Užicu, Požegi, Zagužanju, Surdulici, Vranju, Bojniku i Knjaževcu, truba nikada nije bila običan muzički rekvizit koji se kupi u prodavnici i odloži u kofer posle probe. Ona je hraniteljica porodice, statusni simbol, porodični grb i živo biće od mesinga i srebra koje pamti svaku svadbu, ispraćaj i saborašku pozornicu. Razumeti kako je taj instrument konstruisan, zašto srpski trubači sviraju na rotacionim ventilima, kako su prve vojne trube stigle u srpska sela i kako zanatlije-majstori u svojim radionicama vraćaju život ulubljenom limu znači razumeti samu materijalnu dušu Sabora u Guči.

Stara trubačka izreka iz Dragačeva: „Dobar trubač će i iz probušenog oluka izvući pesmu, ali za Zlatnu trubu u Guči instrument mora da diše u stotinki milimetra zajedno sa usnama majstora.”

Anatomija srpske saboraške trube: zašto u Guči vladaju krilnica i rotacioni ventili

Stranci koji prvi put dođu u Guču — naročito muzičari školovani na američkoj džez trubi ili zapadnoevropskoj klasičnoj trubi — prvo sa čuđenjem zagledaju instrumente u rukama dragačevskih i južnjačkih virtuoza. Na prvi pogled primećuju dve suštinske razlike: širi, blago levkasti oblik cevi i tri pločaste poluge („leptira”) koje se pritiskaju kažiprstom, srednjim i domalim prstom desne ruke.

1. Krilnica (Fliglhorn) naspram klasične trube

U organološkom smislu, vodeći instrument u srpskim trubačkim orkestrima najčešće nije klasična cilindrična truba (Trompete), već B-krilnica (Flügelhorn) sa rotacionim mehanizmom, ili hibridna koncertna truba sa širim menzurama kakva se razvila u srednjoevropskoj (češkoj i austrijskoj) tradiciji limenih duvača.

• Kod klasične trube cev je većim delom cilindrična i tek na samom kraju se naglo širi u levak, što daje svetao, metalan, rezak i projekciono dalekometan zvuk.
• Kod krilnice (fliglhorna) cev se širi konusno već od samog ustnika i ventilskog bloka ka levku. Rezultat je baršunast, topao, dubok i lirski ton koji u rukama majstora iz zapadne ili južne Srbije može da zvuči nežno poput ljudskog glasa u staroj sevdalinki ili vranjanskoj pesmi, ali i da eksplodira u prodornom kolu i čočecima.

2. Tajna rotacionih ventila (cilindrični mehanizam)

Druga ključna osobenost jeste rotacioni ventil (Drehventil / Rotary valve), koji je u prvoj polovini devetnaestog veka u Beču usavršio Jozef Ridl. Za razliku od klipnih (piston) ventila koji se kreću gore-dole duž dugačkog vertikalnog hoda, rotacioni ventil ima cilindrični rotor koji se pri pritisku na polugu okreće za svega 90 stepeni.

Zašto je taj mehanizam postao neprikosnoven u srpskoj trubačkoj muzici?

1. Kratak i munjevit hod tipke: Balkanska ornamentika — gusti mordenti, trileri, predudari i vrtoglave šesnaestinske pasažne figure u kolima i čočecima — zahteva brzinu prstiju kakvu kratki hod rotacione poluge omogućava sa znatno manje fizičkog napora nego dugi klipni ventil.
2. Mehanička izdržljivost u terenskim uslovima: Srpski trubači decenijama su svirali na otvorenom — po prašini seoskih vašara, na letnjoj žegi od 40 stepeni i na zimskom mrazu. Zatvoreno kućište rotacionog cilindra mnogo je otpornije na spoljnu prašinu i bočni pritisak prstiju nego osetljivi vertikalni klipovi koji lako zaglave pri najmanjem iskrivljenju.

Kako su vojne trube iz XIX veka i češke fabrike oblikovale zvuk Dragačeva

Istorija instrumenata na kojima se svira u Guči neraskidivo je povezana sa vojnom istorijom Srbije. Nakon što je knez Miloš Obrenović 1831. godine u Kragujevcu osnovao „Knjažesko-serbsku bandu” pod vođstvom kapelnika Josifa Šlezingera, u garnizone srpske vojske počeli su da stižu limeni duvački instrumenti iz radionica Habzburške monarhije — pre svega iz Kraslica (Graslitz) i Hradeca Kralove u Češkoj, kao i iz Beča i Saksonije.

Kada bi seljaci iz Dragačeva, Zlatiborskog okruga, Timočke krajine ili Vranja odslužili vojni rok kao pukovski trubači (signalisti i muzičari u vojnim orkestrima), ili kada bi se vratili iz Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata sa Solunskog fronta, u zavičaj su donosili svoje vojne trube i krilnice.

Tokom čitavog dvadesetog veka u Srbiji su status mita imale trube i tenori iz sledećih radionica:

• V. F. Červený & Synové (Hradec Králové): Čuvena češka fabrika osnovana 1842. godine, čiji su ovalni tenori, baritoni i krilnice postali etalon za čitav Balkan;
• Bohland & Fuchs i Amati Kraslice: Instrumenti na kojima je odsvirano više od polovine pobedničkih pesama i kola u prvih trideset godina Sabora u Guči;
• Josef Lidl (Brno), Weltklang / B&S (Markneukirchen) i Miraphone: Nemački i češki instrumenti koji su zbog debljine lima, preciznosti ventila i plemenite zvučnosti decenijama bili najtraženiji među kapelnicima.

Zanat koji ne poznaje mašine: kako se ručno izrađuje i popravlja truba

Izrada vrhunskog limenog duvačkog instrumenta spada među najsloženije umetničke zanate u obradi metala. Čak i u dvadeset prvom veku, najbolji instrumenti za profesionalne soliste prolaze kroz stotine sati ručnog rada majstora:

1. Kovanje i izvlačenje zvučnog levka (korpusa)

Sve počinje od ravne ploče mesinga debljine svega 0,45 do 0,60 milimetara. Majstor kroji konusni oblik, spaja ivice tvrdim srebrolotnim varom na visokoj temperaturi, a zatim drvenim i čeličnim čekićima na čeličnom trnu (kalupu) ručno iskiva i izvlači levak. Debljina lima na samom rubu levka mora biti ujednačena u stoti deo milimetra — tanji lim brže vibrira i daje svetliji, eksplozivniji ton, dok nešto deblji lim od zlatnog mesinga zadržava stabilnost tona pri najglasnijem sviranju (fortissimo) na stadionu u Guči.

2. Savijanje cevi pomoću olova ili smole (kalafonijuma)

Kako saviti tanku mesinganu cev pod oštrim uglom, a da se ona ne spljošti i ne prelomi? Zanatlije vekovima koriste genijalnu metodu: prava cev se do vrha nalije rastopljenim olovom, specijalnom legurom niskog tališta, smolom ili čak vodom koja se potom zaledi na niskoj temperaturi. Kada se ispuna unutar cevi stegne, cev se savija oko kalupa kao da je puni štap, a zatim se blagim zagrevanjem ispuna istopi i iscuri, ostavljajući savršeno okrugao unutrašnji presek cevi bez ijednog nabora!

3. Pasovanje rotacionih ventila u hiljaditom delu milimetra

Srce svake trube je ventilski blok. Cilindrični rotor od mesinga ili bronze i njegovo spoljašnje kućište obrađuju se i ručno lepljuju (poliraju finom abrazivnom pastom) sve dok zazor između rotora i zida kućišta ne bude reda veličine nekoliko mikrona. Ako je zazor prevelik, truba „duva u prazno”, gubi kompresiju i ton postaje mutan; ako je premali, ventil će se pri zagrevanju instrumenta od toplog daha trubača raširiti i zaglaviti usred pesme.

Šta se dešava kada truba ispadne u šatoru: Svaki majstor za popravku duvačkih instrumenata zna da je pred Sabor u Guči njegova radionica puna do plafona. Za ispravljanje ulupljenih kolena i levkova koriste se specijalne kalibrisane čelične kugle i magnetni valjci koji se ubacuju u unutrašnjost cevi i potiskuju iznutra, dok majstor spolja polira lim dok ne nestane i najmanji trag udarca.

Magija ustnika: komad metala koji svaki kapelnik čuva u džepu košulje

Ako pitate bilo kog majstora trube u Guči — od učenika Bakije Bakića, Fejata Sejdića i Mića Petrovića do današnjih šampiona — da li bi nekome pozajmio svoju trubu na pet minuta, možda će vam, uz oprez, pružiti instrument. Ali ustnik (mundštuk) vam neće pozajmiti nikada.

Ustnik je najintimniji deo trube, direktna veza između usana (ambažure), zuba, daha i metalne cevi. Tri parametra ustnika određuju sve:

• Prečnik i oblik venca (rima): Širi i zaobljeniji venac čuva usne od rasecanja i zamora tokom višesatnih svirki pod šatorom i na svadbama;
• Dubina čašice (kotlića): Plića čašica olakšava sviranje u visokom registru (čuvene visoke lage u kolima i čočecima) i daje prodorniji, svetliji zvuk, dok dublja čašica u obliku levka daje pun, topao i taman ton za balade i izvorne pesme;
• Širina grla (bušenja) i zadnjeg konusa (backbore): Određuje otpor vazduha pri duvanju i snagu projekcije tona na otvorenom prostoru bez ozvučenja.

Mnogi srpski solisti naručuju posebno strugane ili modifikovane ustnike kod domaćih i stranih majstora, prilagođene sopstvenom obliku vilice i načinu napada tona.

Ritual štimovanja i pripreme orkestra pred izlazak na pozornicu u Guči

Sat vremena pre nego što spiker na stadionu u Guči prozove ime orkestra u finalnom takmičenju, iza bine i u hladu drveća kraj Bjelice odvija se strogi ritual pripreme instrumenata:

1. Zagrevanje metala dahom: Hladan mesing je nižeg štima od zagrejanog. Kako se vazduh u trubi zagreva na temperaturu ljudskog daha (oko 35–37 °C), brzina zvuka u cevi raste, pa se štim trube podiže. Zato orkestar najpre tiho produvava duge tonove kako bi svi instrumenti dostigli radnu temperaturu.
2. Izvlačenje glavnog štim-cuka (Tuning slide): Prva truba daje osnovni ton (koncertno B, odnosno C na B-trubi), a zatim druga i treća truba, pa redom tenori i bas-tuba, izvlačenjem ili uvlačenjem štim-cevi za nekoliko milimetara dovode ceo orkestar u apsolutno saglasje kako u akordima ne bi bilo nikakvog „talasanja” (interferencije).
3. Podmazivanje ventila pre samog izlaska: Kap-dve retkog ulja na ležišta rotora i provera opruga na polugama osiguravaju da nijedna tipka ne zataji u trenucima kada adrenalin na bini dostigne vrhunac.

Čuvari trubačkog zvuka za buduće decenije

Dokle god u Guči bude odjekivala saborska himna „Sa Ovčara i Kablara”, opstanak te tradicije zavisiće ne samo od dara mladih trubača, već i od retkih, dragocenih majstora-zanatlija u Beogradu, Čačku, Užicu, Nišu, Novom Sadu i Vranju koji u svojim radionicama čuvaju umetnost popravke, štimovanja i restauracije limenih duvačkih instrumenata. Jer svaka truba koja zasija na pozornici u Guči nosi u svom zlatnom zvonu ugrađen trud generacija majstora koji su hladni metal naučili da peva i plače na srpskom jeziku.